Narodna knjiga-Alfa Beograd, 2006.20 cm, 238 str.tvrdi povez, ćirilicaISBN: 863312971XPolazeći od stava da je srpski narod i danas ne manje bolestan nego u njegovo doba i da se u traženju leka olako oslanja na nadrilekare, Vasa Pavković napravio je slobodnu autorsku transkripciju Batutovog poslednjeg izdanja Nadrilekari, u knjizi pod naslovom Doktor Batut protiv nadrilekara (Politika/Narodna knjiga, 2006). Želeći pre svega da preobrazi dokumentarnu prozu u estetizovani fikcionalni žanr Pavković uvodi pripovedača Valeta, lekara, prijatelja i Batutovog učenika koji pred sam kraj XX veka i svoga života priziva sećanje na davno preminulog i "u narodu nepravedno potisnutog u zaborav" doktora Batuta, želeći da pokaže ko je on zapravo bio. Primeri ljudske gluposti i neznanja u ovoj knjizi čitaocu se nude od šaljivih anegdota o zgodama i nezgodama vezanim za nadrilekare do istinski tragičnih priča, najčešće posmatrani iz pozicije lekara kome se obraćaju kad ubogi, iscrpljeni i slepi iscrpe sve narodne "lekove". Doktor Batut je u najvećem broju crtica nemi posmatrač narodne neukosti i neznanja, pripovedač koji uboge i neuke pušta da na svojim primerima govore sami za sebe i sami dokažu tezu od koje doktor kreće u narodnom prosvetljavanju i medicinskom opismenjavanju. U državi u kojoj se samo o osnivanju Medicinskog fakulteta među stručnim ljudima vodila polemika koja je trajala bezmalo 20 godina, poduhvat je bio običnom svetu govoriti o onome što je mu je bilo daleko i apstraktno. U to vreme Beograd je u četiri bolnice imao ukupno 788 ležajeva, a okruživale su ga opštine u kojima su se širile velike boginje. U gradu su difterija i šarlah "harale među beogradskom decom", a tuberkuloza je bila označavana i kao "beogradska bolest". Stanje u narodu najbolje je opisao sam Batut- "Trahoma se u našem besvesnom narodu strašno širi, a narod je nerazuman i praznoveran. Ne traži narod naš odmah na vreme lekara niti sluša lekarske savete. Pa kako mu se onda može pomoći?" Milan Jovanović Batut smatra se jedinim pravim popularno-medicinskim piscem u nas. Imao je dugogodišnju lekarsku praksu, ali je pored toga jedan deo života proveo kao "slobodni književnik". Baveći se naučno-popularnim temama, bilo da piše "Pouku o čuvanju zdravlja", "Pouku o čovečijem tijelu" ili "Bukvicu za veselu braću", Batut pazi na lepotu stila, pokazuje poznavanje i teži čuvanju narodnog jezika. Arhaični stil čini potku i osavremenjenog izdanja Batutovih Nadrilekara koje je pred nama, čime se tematika o odnosu ljudi prema lečenju i telu, postojanju i smrti, dopunjuje pozadinom na nivou razmišljanja o tome ko smo, šta smo, i šta nas čeka u novom dobu. Iako Pavković često podseća na aktuelnost teme, poslovično kratke anegdote obično počinju bajkovitom formulom "davno je to bilo", "bio jednom jedan. . .", "reče mi onomad. . ." Možemo pretpostaviti da se time dodaje još jedna, mitologetska, dimenzija Batutove borbe. B. D. Belčević
